ENG

O Godini Punog Meseca

- Ukratko. Svaki put uoči datuma godišnjice bombardovanja od sedamdesetosam dana, sećam se onog popodneva (24, 03, 1999. godine), kad sam sa Dr. Aleksandrovim šetao Knez Mihajlovom ulicom posle posete izložbi "Zlatno pero".

Svratili smo u kafanu "Kolarac" - sve je već bilo pusto, i mi jedini gosti. Uostalom i ulica je bila skoro pusta . . ., atmosfera - kao u snu iz Bergmanovog filma "Divlje jagode." U jednom momentu, kelner objavi: "Kafana se zatvara, sad su javili da je bombardovanje počelo!" Hmm, da - kafana se zatvara, a "Balkanska krčma, Bure baruta” – sad se opet otvara . . . Još jednom, i kao da to nikad neće doći do kraja . . . Traje i sada - dok ovo pišem.

Doktor je otišao na Kosovo, i boravio u okolini naše crkve na Brezovici i u Štrpcu, da leči i operiše ranjenike i svo vreme je ostao tamo. Ja sam imao "radnu obavezu", dežurstva i svakodnevni boravak na fakultetu, onome istom na kojem sam nekad davno studirao, kada je to bila još Akademija Primenjenih Umetnosti. Tek po neki revnosni student dolazio bi da radi, "crta i slika za svoju dušu", iz prkosa beslovesnoj sili nad nama i ne uvažavajući halucinantnu stvarnost na terenu.Mi profesori i asistenti sedeli smo redovno, tog proleća u pristanišnoj kafani "Promaja" prekoputa 'Akademije', u blizini savskog mosta, i polusvesno čekali da NATO sruši most, pili pivo, pušili i opet pili pivo, i pričali o bilo čemu.

Dakle, dan ranije i pre početka, pre kafane "Kolarac" itd. - otvorio sam nasumice Bibliju, da pitam otkrovenje, kao i inače kad osetim potrebu da čujem “glas sa višeg mesta”, i tada se pod mojim prstom pojavi: Jeremija; glava 49. / 2.

Za vreme bombardovanja, pisao sam dnevnik (koji postade malo po malo – knjiga), čitao sam čitavo vreme "Deutschestunde" (o Emilu Hansenu, Nolde-u) Siegfrieda Lenza, koji je pored Kurta Vonnegut-a (roman "Bluebeard"), napisao najbolju literaturu (za mene) koja sa bavi dramom slikara i slikarstva.

2011godine, uoči godišnjice bombardovanja, osetih potrebu da se bavim crtačko slikarskim "autoegzorcizmom", to jest da crtajući i slikajući otkrijem ili proverim šta se tajno u duši krije kao paralela onom pisanom dnevniku pošto je dvanaest godina proteklo od tih događaja.

To je bio instiktivni čin volje koja je sazrela. Želeo sam samo da u tih sedamdesetosam dana uradim svaki dan po jedan crtež (78 crteža ili slika); tako sam i počeo. Ubrzo je zatim nastajalo i više radova na dan, i uglavnom dok pero ne dodirne papir nisam imao pojma niti plana šta da crtam, nego - kako izleti . . ., i tako je ostalo do kraja. Na kraju tog perioda uvideo sam da više ne mogu da se zaustavim i da moram da radim dalje . . .

Dokle? Pa neka bude godinu dana! "Godina punog meseca", a u čast filma "Dan punog meseca" - "Den Polnoluniya" Karena Shakhnazarov-a, i posebno Bulgakovljevog "Majstor i Margarita" – (Mikhail Bulgakov "The Master and Margarita") i Vladimira Bortko-a (Tv -series "The Master and Margarita").

Cele godine - puni mesec - mesečarenje, opsednutost, itd. Ne tiče me se, ne znam šta je, ali to sam ja. Zato počinje : dan 1. / dan 2. do dana 78. ali broj radova je veći i to beležim zaokruženo sa strane desno, uglavnom. Posle sedamdesetosmog dana počinjem sa diptisima i poliptisima na istom formatu papira da na taj način formalno razgraničim svršetak ciklusa dana bombardovanja od nastavka - od putovanja dalje u neizvesnost.

Šta je to sve, najzad? Tako treba i gotovo . . .

Završivši godinu "GPM", skoro godinu dana bavio sam se opremanjem, kompjuterskom obradom, fotografisanjem, skeniranjem i sređivanjem zbirke radova, učeći se 'u hodu' (i grešeći) tome elektronskom zanatu. Onda osetih da neću , imati "normalan život" ako se ne vratim u istu avanturu još jednom. Dakle nastavljam sa drugom godinom punog meseca, "DGPM"!

Tako se osećam bolje, pod uslovom da ne pitam: šta, čemu, kuda, niti da 'tražim smisao', nego - idi, idi, idi . . ., samo idi!

Darko Ranković – jednog dana . . . 2013.

Creative Commons License
This work by Darko Ranković is licensed under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.